Postoji jedan paradoks u srpskoj dijaspori u Luksemburgu.
Znamo se.
Pomažemo jedni drugima. Imamo crkvu, imamo ljude koji su ovde po trideset godina.
I opet — kad neko pita
“Gde mogu da nađem doktora koji govori srpski?” ili “Ko zna nekog majstora” — odgovor je uvek “Pitaj u grupi, neko će znati”.
Neorganizovano znanje.
Svako nosi deo mozaika, ali cela slika ne postoji nigde.
Zašto je to tako?
Delimično kulturno — Srbi nisu narod koji se lako organizuje formalno. Svako ima svoje mišljenje, svako bi malo drugačije.
Delimično praktično — svi smo zauzeti, niko nema vremena da vodi registar.
Delimično istorijski — dijaspora koja je dolazila u različitim talasima nema jedinstven identitet ni jedinstven razlog dolaska.
Da li je to problem?
U smislu preživljavanja — ne.
Zajednica funkcioniše. Informacije se prenose.
Neko uvek zna nekoga.
Ali u smislu uticaja — jeste.
Organizovana zajednica može razgovarati sa luksemburškim institucijama.
Može tražiti srpske sekcije u školama. Može biti vidljiva kao deo ovog društva, a ne samo kao skup pojedinaca.
srbi.lu je pokušaj da se taj mozaik malo složi.
Adresar koji raste, kalendar koji postoji, vodič koji neko čita.
Nije revolucija.
Ali je korak.